Kako je nastao Resuscitacioni savet Srbije

Resuscitacioni savet Srbije nastao je kao ocepljeni izdanak – Resuscitacionog saveta Srbije i Crne Gore a nakon odvajanja Crne Gore , pre toga je delovao kao Resuscitacioni savet Srbije i Crne Gore.

Kako je počelo davnih devedesetih godina 20 veka?
Vođeni nezadovoljstvom i ocenom da su odluke o formiranju tzv „Jugoslovenskog saveta za reanimaciju“ na skupštini koja je održana davnih devedesetih godina prošlog veka u Somboru, kada je grupa lekara koj8ima imena neću navoditi – jer po nečemu treba da se razlikujemo, dakle gada je grupa samozvanih stručnajka odlučila da formira na silu takozvani „Jugoslovenski savet za Reanimaciju“ i potkrepi ga formiranjem interdisciplinarnog odbora za Reanimaciju pri Srpskom lekarskom Društvu. Mi smo imali dve ključne primedbe

  1. da nije Reanimacija nego resuscitacija
  2. sustinaka koja se osnosila na smer aktivnosti i gde smo ukazivali na neophodnost povezivanja sa sličnim organizacijama u okruženju i sa WEvropskim resuscitacionim savetom.
  3. da naziv Jugoslovenski nije odgovarajući jer ako je Jugoslovenski nije samo srpski i treba ga formirati uz učešće predstavnika drugih zajednica, institucija i tadašnjih republika a već tada zasebnih država. (Bošnjaka, Crnogoraca, Makedonsca, Hrvata ili Slovenaca)

Ignorisani smo , u stvari ignorisan sam, i podeljene su dužnosti za nosice vodećih grupacija – a imenovani za navedeno ljudi koji „to najbolje znaju“, i napustio sdam sastanak prilično razočaran i nezadovoljan za razliku od sretnih i uspešnih samoproklavovanih experata.

Posle sastanka sam sa grupom istomišljenika a koji baš i nisu mi pružali neku podršku otišao u jednu somborsku čardu, tamo smo ojačani sa malo Vina uz dobru Aalasu čorbu i tamburaše resili, nas nekoliko da idemo putem za koji smo smatrali da je jedino ispravan. Ta praksa da „dosta pažnje“ posvetimo hedonističkim izlivima i reko bih radosnom provodjenju svog slobodnog vremena sacuvala se i u kasnijemm periodu.

Odlučili smo da se povežemo,napravimo konekciju sa Evropskim resuscitacionim savetom, činili smo to pišući pisma – ona poštanska, mastilom i kucajući mejlove preko neverovatno komplikovanog programa „Kameleon“ i konektujući se sa tada teško dostupnih računara, malo je ko tada imao računar… dakle nabavio sam računar i pisao ljudima koji su u Evropi pravili sličnu organizaciju ali sa ciljem uspostavljanja jedinstvenih standarda u Resuscitacionoj – dakle ne u Reanimacionoj medicini već RESUSCITACIONOJ MEDICINI.

U osnovi imali smo već tada neke informacije o postojanju Evropskog resuscitacionog Saveta. Imali smo preporuke ERC-a sa 1. ERC kongresa u Brajtonu 1992 za BLS i ALS, preporuke za Pedijtrijski ALS i tretman periarestnih aritmija sa 2. ERC kongresa u Majncu 1994, preporuke o bazicnom i naprednom menadžmentu disajnog puta sa 3. ERC kongresa Sevilja 1996. a znali smo da će 2000 godine biti sačinjene nove preporuuke sada objedinjene i cvelovite – prve kompletne ERC preporuke i znali smo da na kongresu u Kopenhagenu 1998. biti reči o dopuni postojećih stavova.

Bilo je to vreme kada ideja „Evropa“ nije dobro zvučala i nije bila politički korektna za većinu gradjana Srbije pa i one koji su radili u oblasti Urgentne medicine, sto je bilo jasno objasniti jer su te osobe bile najčešće rukovodioci i članovi vladajuće Socijalističke partije, JUL-a ili Radikalne Stranke. i svoje stavove su snažno unosili u svakodnevni život i mešali struku i politiku…

Bili su to ljudi koji su na položaju i zalčagali za tvrdnju „nas Evropa i ceo svet mrze“ i govorili doći će vreme kada ce „klinton na kolenima moliti za oprostaj“, Bilo je to vreme priča o „nebeskom narodu „- pa je razumljivo svaka ideja Evropeizacije bila „radosno“ dočekivana…

Stavovi osnivača reanimacijskog saveta Jugoslavije – kasnije nisu bitno izmenjeni pa ni do danas ta grupacija – koja je mahom koncentrisana u oblasti koja se bavi Urgentnom medicinom, a čiju su članovi iskazali neverovatnu domisljatost u borbi za pozicije, mednjajući stranke ali ne i stavove… sa kojima smo se raziški u toj somorskoj čardi ostala je konzustentna i oportuna bilo kakvim evropskim idejama do skora – dok nije vreme učinilo svoje, ja zaista neču nikog imenovati posebno jer sto bi, svejedno su prestali da postoje na horizontu ih nema ili ima sve manje…..

Ta naša „struka i „stručna elita“, „eksperti“ bez ijednog rada u ino časopisima – politički kameleoni, na čelu sa nekim Rektorima univerziteta i šefovima katedri za Urgentnu medicinu tih dana nije nam baš bila naklonjenja a u tome su uživali bezrezervnu podršku svih onih koji su mislili da je korisno da se toj eliti dodvoravaju – zadavali su nama i meni lično bezbroj udaraca „ispod pojasa“, istina je da ljudi u statusu profesort se nisu bavili tim prljavtinama a i što bi kada su imali one koji vole da budu jurišnici i kinje koga misle da mogu…

„IMAMO MI NAŠE STANDARDE I ONI SU SVETSKI“

  • rekoše nam tada ostraščeni zagovornici „nebeske srbije“

Sasvim je jasno da su postojale namere marginalizovanja, kompromitovanja i dosta ružnih stvari beše u tom periodu. Jedini odgovor na to efikasan je bio da radimo i okupimo ljude koji drugačije misle od te „vladajuce većine“ i radimo.

No kako sam rekao, nakon „uspešne sednice Jugoslovenskog odbora“ – osnivačke (na tome se uostalom sve i završilo – pokazalo je kasnije vreme), dakle nakon te sednice, zaglavili smo pomalo razočarani u Ribljoj čardi na Dunavu, i onako tužni i rezignirani reslili da jedemo riblju čorbi i slušamo tamburaše. Naravno da je verovatno izvesna količina alkohola dovela do toga da se jave velike ideje – te je pao predlog da se povežemo i osnujemo drugu nezavisnu grupaciju – Društvenu organizaciju (tada su se one registrovale kod Policije) i da krenemo svojim putem.

Bilo je to i vreme bunta i protesta protivu vlasti, pa je bio i dobar trenutak okupljati osobe koje nisu sretni sa vlašću i pritisak vlasti je bio manji – jer bilo je već svima jasno da nema sreće u sukobu sa celim svetom, te smo mi vremenom dobijali sve više istomišljenika, no firmama ru i dalje rukovodili „provereni kadrovi“ što jeste u praksi stvaralo lošu poziciju.

I krenuli smo…

Na putu od tog „osnivačkog sastanka na čardi“ ka cilju gupacija koju smo formirali stalno se osipala ali i sticala nove članove. Kada smo 2004. godine konačno stigli na cilj isklopili prvi Ugovor sa ERC-om u istoj je sa osnivačkog skupa ostao samo jedan član – na tom koji nije bio lak, i nije bio kratak poklekli su mnogi, podlegli brojnim pritiscima i osporavanjima kojima smo tada od brojnih „autoriteta“ a zbog svojih stavova bili podvrgnuti.

Jednostavnio, ljudi su se povukli i izabrali da ne trpe udarce zbog toga sto rade u svoje slobodno vreme i što misle svojom glavom.

Moram reći da je sama registracija Društvene organizacije – Resuscitacioni savet Srbije i Crne Gore je išla dosta sporo i skoro nikako – trajalo je više od godinu dana, skoro dve godine, to registrovanje. Posebno je bezperspektivno izgledalo „povezivanje“ sa ERC-om i ključnim osobala u njemu.

U stvari mi prvo nismo shvatali kako ta organizacije uopšte funkcioniše i sta je potrebno da bi bili deo iste ili imali saradnju sa istom.

Tek kada smo shvatili da to nije organizacija zasnovana na delegatskom principu u kojoj imas stolicu i tako si deo iste – već da je to dinamično telo sa brojnim odborima, grupama, komitetima, te da rad ERC-a funkcionise na principu „radi i prikazi sta si uradio“ objavi to u stručnoj literaturi, … tek tada sam shvatio kako se može stići do cilja.

Ugovor o saradnji začu da su otvorena vrata saradnje a ne da su otvorena vrata za delegate.. Nakon što smo to shvatili, i shvatili da prvo treba nešto uraditi i da treba da zadovoljimo neke standarde za punopravno članstvo, bilo nam je lakše napraviti strategiju pristupa…

Potom smo se raspitali ko su ti ljudi koji vode Evropski resuscitacioni Savet, kakvi su to ljudi, sa čime se bave i kako je ta organizacija nastala, jer kada to razumemo onda će nam biti lakse da razumemo da li neko ko nema „državnu zaledjinu“ i na suprotnim stavovima je od „vladajuće većine“ može imati bilo kakve šanse za uspeh i uključivanje u rad ove organizacije. Shvatili smo da nauka jeste timska igra ali da je naučnik i stručnjak pojedinac i sam za sebe institucija, jer ono što ima čovek u glavi, to nije kolektivno vlasništvo…

Vremenom smo saznali kako je nastao ERC. Tu priču je i formalno objavili su legendarni Prof Leo Bosair i prof Daglas Čemberlen, 2013. godine u časopisu Resuscitation (Bossaert, L., & Chamberlain, D. (2013). The European Resuscitation Council: Its history and development. Notfall Und Rettungsmedizin. Springer Verlag. https://doi.org/10.1007/s10049-013-1761-3).
Leo i Daglas, jasno pišu da nakon kongresa kardiologa u Beču 1988 godine gde njihova zalaganja u oblasti regulisanja procedura u oblasti Resuscitacione medicine nisu naišla na odgovarajući prijem – grupa razočaranih, se skupila u obližnjoj kafani i „podstaknuti pivom i hamburgerima“ je donela odluku da formiraju ERC.

Ta grupa je bila tada u sastvu Daglas Čemberlen, Leo Bosair, Lars Mogensen, Hug Tunsal, Paul Hukenholc, Stig Holmberg i Đon Kam. Oni su nakon ispijanja pozamašne količine piva rešili da formalizuju organizacije ERC i povezali su se sa AHA organizacijom, Australijom, Novim Zelandom, Južnom Afrikom – jer UK je već imala svoj Resuscitacioni savet a ove bivše UK kolonije takodje… . Dakle povezali su se sa zemljama koje su logično opredeljene za saradnju sa Britanijom – ali i pametno uključili niz Evropskih „disidenata“ i tako je Piter Basket – Sir Piter basket, postao prvi predsednik Evropskog resuscitacionog Saveta i osoba koja je na negovom razvoju radila sledećih 15-18 godina.

Kada smo saznali dosta o tome ko je na drugoj strani sasvim je jasano bilo da je to pravo društvo za nas.

Dakle to su bili naučnici, svetskog formata, neopterećeni idejom veličine, jer su bili veliki i značajni zato sto nešto znaju i svetski umovi, zato sto su to što jesu bili su i dostupni i „normalni“ nije im bio problem da skupa sa nama sednu na travu ispred kongresnog centra i popičaju i pitanjima koje nas interesuju ili muče.

Oni nisu imali ideju da samo „priznate organizacije“ imaju mesto pod suncem već da mesto imaju svi a posebno oni koji misle svojom glavom, ustvari oni iz čije glave prositekne neka pametna misao, Šrvo što su nas pšitali je bilo umete li raditi na meta analizama, šta imate od radova, i to sto imate nam pošaljite. Mi nismo znali da radimo meta anlize, i malo ko je to tada uopšte u srbiji umeo uraditi, ali rekli smo naučićemo, ako imate ideju gde da uučimo vi nam to recite, i rekli su nam…

kasnije smo već od 2005 godine učestvovali sa svojom nejakom ekipom u obradi ILCOR pitanja jednog ili dva u 5 godina, ali učestvovali smo i učili kako se to radi…

Vec oko 2000m godine ja sam odlučio da nadjem način da sa predstvanicima i rukovodecimlljudima ERC-a stupim u kontakt, sto jeste bilo prilično teško i komplikovano. Prvo smo im poslali pismo ono obično poštansko, sa iscrpnim objasnjenjem o tome ko smo i sta smo i sta želimo raditi i zasto… najavili dolazak na kongrese i najavili potrebu da se tamo susretnemo, naravno da smo im rekli da u Srbiji postoje i druge grupe i druge organizacije koje polazu pravo na ovu oblast i da su pojedine grupacije „državne“ te da smo mi mala i nezavisna grupa bez ikakve podrške ili veze sa državnim strukturama ili bilo kavom formalnom ili neformalnom podrškom od isti. Smatrali smo to slabišću a pokazalo se to vrlinom…

Nismo nista posebno preterivali jer smo bili svesni da postoje načini da se sve sto napišemo stavi pod lupu, te smo o svemu jako transparentno govorili i NISMO TRAZILI NIKAKVU POMOĆ od ERC-a već priliku da radimo.

Prva osoba koja nam je jasno i konkretno odgovorila bila je Piter Basket, On nam je rekao da smo slabašni za nauku, ali da je sasvim uredu da se bavimo kursevima. Uputio nas na proceduru bavljenja kursevima i mi smo negde oko 2000. godine pokušali da je sledimo i ostvarujemo.

Sir Piter Basket drugi sa leva, Dr Violetta Raffay i Prof Dr nađ Čongor u susretu sa Predsednikom ERC-a

Na preporuku sir Piter basketa stvorili smo kroz saradnju sa Madjarskim resuscitacionim Savetom prvi instruktorki nukleus i u oktobru 2004. godine na kongresu u Budimpesti dobili Ugovor i saradnji sa ERC-om a već u februaru 2005. godine smo realizovali prvi kurs ALS u Srbiji, A te iste godine na jesen, sklopili Ugovor sa medicinskim fakultetom u Kragujevcu o nastavi po Evropskom standardu i uvbodjenju BLS kurseva i ALS kurseva u redovan program nastave na mmedicinskom fakultetu u Kragujevcu.

Podod podsticajem Prof Nebojse Arsenijevića koji je upravo 2005 postavljen za dekana, postavili prvi predmet nastavni Resuscitaciona medicina u Srbijin i tim putem postavili temelj formiranju nauke i nove naučne grane u Srpskoj medicini.

Rukovodilac tog predmeta i prvi profesor na Univerzitetima u Srbiji koji je predavao na predmetu Resuscitacija bila je prof dr Jasna Jevdjić sa medicinskog fakulteta u Kragujevcu, no nismo se baš najbolje tu našli jer ili nismo umeli ili nismo zanali a možda neki i nisu hteli, nismo uspeli u nameri da formiramo i program doktorkih studija oslobnujenih na nastavni predmet i tako počnemo izgradjivati nauku u ovoj oblasti medicine.

U stvari lične ambicije, pre svega naših članova koje nisu bile zasnovane na realnim sposobnostima i stalna nastojanja pojedinaca da postanu „regularni nastavnici“ bez ikakvih akademskih titula, prvo da postanu a onda će oni kompletirati sta treba… sve to je devastiralo toko desetak – petnaest godina početnu zamisao i dogovor sa tadašnjim dekanom, i odvelo priču u žabokrečinu, gde je jednima bio cilj da budu predavači – odnosno drže kurseve i time su sve postigli, a stalno je postojalo nastojanje da se aktivnost premesti sa fakulteta u Kragujevački zavod, sto se kasnije po dogovoru tadašnjeg direktora zavoda i Fakulteta i desilo. Mi sebe tu više nismo videli, jer ocene studenata o kvalietu nastave su se izmenile, psotalo je to prilično bezlično i anemično a ideja da se formira struka i nauka je definistivno napustena, te taj pokušaj nije slavno završio.

Prvi saradnici u toj nastvavi nisu bili iz Kragujevca već osobe koje su imale stratus ERC instruktor iz cele Srbije a vrlo brzo je u Kragujevcu formiran instruktorki tim od ljudi iz Kragujevca i nastva se odvijala citavih 15 godina na taj način. Studenti su bili vrlo zadovoljni ali vremenom je nastalo zasićenje i došlso do erozije kvalieta i u nemogućnosti da na to utičemo – povukli smose iz tog projekta,

Tu se slićnosti sa radom ERC-a ne zaustavljaju. Prva organizacija koja nam je dala podršku i bezrezervno podržala ono sa čime se bavimo je bilo Društvo anesteziologa Srbije predvodjeno tada prof dr Predragom Stevanovićem iz klinike Dr Dragiša Mišović.

DAS koji je tada okupljao najeminetntije profesore Anestezije i rukovodioce klinika mahom iz beograda, ali i velikih centara u Srbiji, DAS je bezrezervno je podržao neophodnost razmene naučno tehničkih informacije sa vodećim naučnim institucijama u Evropi i svetu… Upravo je Evropsko udruženje Anesteziologa bilo to koje je prvo podržalo ideju formiranja ERC-a i načinilo Ugovor o saradnji sa ERC-om. Meni navedeno jasno govori koliko su ljudi koji su se bavili tada Urgenom medicinom na „državnom nivou“ bili izvan bilo kakve medjunarodne povezanosti i bilo kakvog razumevanja funkcionisanja stvari u stručnom svetu u Evropi.. Jer Upravo je na sednici DAS-a jasno rečeno da su oni upoznati i povezani sa ESA organizacijom ida imaju komunikaciju sa nima i da znaju koju ulogu ERC ima te ukazali na neophodnost stvaranja sličnih struktura u Srbiji, medjunarodno povezanih.

Nedugo zatim ili skoro istovremeno nam je podršku dalo i Udruženje kardiologa Srbije na čelu sa Akademikom Ostojićem – tze smo od tada redovno na neki način prisutni u aktivnostima ovog udruženja, a Evropsko udruženje kardiologa je pre toga stvorilo partnerske odnose sa ERC-om.

Potom smo od 2005 do 2010 radili na sticanju statusa samostalnosti i nakon skoro 15-16 godina rada smo 2010 godine u novembru mesecu stekli status samostalnog – punopravnog člana ili ERC partnera

Pokrenimo srce

Period od 2010 do 2015 godine bio je dobar period u radu saveta, širili smo se i napredvali, u tome nam je veliku pomoć pružila i podrška g,dina Istvana pastora te smo pod pokroviteljstvom njegovim i skupštine vojkvodine, radili na realizaciji Evropskih programa i radili na implementaciji odredjenih aktivnosti koje je promovisao savet Evrope kao program, jačanja zakonske i pdozakonske regulative u ovoj oblasti.

Ustina je da Skupština Vojvodine nije niti ima ovlašćenja u donošenju zakona, no jasno nam je bilo da smo jako jako daleko od zakonskih propisa koje nameću Evropskem zemlje u ovoj oblasti, te nismo ni gubili vrem na pokušaje iniciranja nekih zakonskih ili podzakonskih rešenja beć smo se zadovoljili organizacijom javnog zagovaranja za prihvatanjke neophodnosti promena.

Organizovali smo po preporuci Evropskog paramenta – manifestaciju Pokrenimo srce i smestili je u Suboticu, gde se ona već skoro deset godina tradicionalno odvija pod pokroviteljstvom g, dina Istvana Pastora

To nam je omogućilo nove prostore za delovanje ali i veliki ugled u ERC-u koji je rezultirao izborom Dr Violette Raffay za clana Borda ERC-a i potom od 2010 izborom Violette na brojna rukovodeća tela u ERC-u. A u organizaciju su dolazili novi ljudi, mladi lepi i ambiciozni.

I naravno da kojmpletiram ovu pricu, i povežem sa PIVOM U BEĆU. Kada je Piter basket boravio u Srbiji i doneo nam prvi kurs i doveo tada eliki medjunarodni isntruktorki tim – koji je imao tada i zadatak da kroz upoznavanje omogući kasnije dugogodišnju saradnju, rekao je – A sada da probao ono VINO KOJE JE UTICALO NA VASE ODLUKE. I naravno dao je dobre ocene o istom ali je ipak više pohvalio Karlovački Bermet.

Sto se tiče Udruženja lekara Urgentne medicine mi tu saradnje sa njima nemamo,. njih još uvek sačinjavaju ljudi koji „najbolje znaju -i to sve po svetskim standardima“ – ne po Evropskim a u nekim sredinama implementraju protokole Južne Afrike a drugde oped Rusije… No jednom će se verujem i ova grupacija setiti da je Srbija u Evropi i da nije Lesoto ili Namibija pa da upražnjava Južnoafričke stabndarde.

No vrata su za sve otvorena i mi pozivamo sve da budu gosti na onlajn sastanku koji planiram,o 23 jula 2021 gde promovisemo nove ERC Preporuke za kardiopulmonalnu resuscitaciju.

Tekst preuzet sa

https://zlatkofiser1.blogspot.com/2021/05/kako-je-nastao-resuscitacioni-savet.html

Leave a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *